Iz plitkog sna kao davljenik potonem u duboku dnevnu tišinu.
Puna guste noćne vode u sunčevoj snvetlosti sušim mesečeve zrake i misli.
One ne znaju šta je dan da li je jutro njegov kraj ili je veče nevidljivi početak.
U svakom oku možeš prepoznati svoj leš.
Posle zverinjaka prebroj ujede na vazduhu koji dišeš.
Dok reči i strah menjaju odeću saslušaj umorna vrata za sobom, istinu iz tudjeg dvorišta.
Svejedno da li je izgovara stolica na kojoj sediš ili prozor s licem bledog jutra.
Odgovori zašto se odeća smanjuje na tebi, a put izmedju cveta i ploda postaje sve duži.
Seti se da si ćutala kao kamen s teškim kamenom na srcu.
Jutro nas dotakne svetlosnim štapićem i pretvori u budne patuljke.
Tek u kupatilu s vodom iz slavine isplovimo iz noćne pučine.
Kafa je prvi dodir usana sa ostatkom tela. Gutljaji klize niz grlo, a mi niz snežnu stazu prema podnevu.
Ti biciklom žuriš prema kori hleba i čaši mleka, ja teškim hodom prema poslastičari s kolačima od zverskog izmeta.
