»Odi naprid«, reče mati. »Mokra si i promrzla,
noseća si, trbuh ti do zubi, bit će da si gladna, jadna!
Stani kraj ognja, osuši se. Ogrij noge, skuvat ću ti
pijat angriža na uju. Odma će ti biti bolje!«
»Daj mi ruku, majko, dobra ženo, da ti gatam!«
reče zadovoljno mlada ciganka.
»Ne triba, ne triba, dite moje! Kasna je ura!
Ajde sada u miru do famije svoje!«
Ciganka ustane, materi ruku pojubi.
»Dobra noć«, reče i u sumraku se izgubi.
VIRNA JELA
Vridna ka čela bila je Jela.
S diteton nejakin sama ostala,
nevoje svake je pristala.
Udala se rosno mlada
za sanjara vitrenoga.
Svit daleki on je sanja.
U njemu se izgubija,
njih zaboravija.
Brižnioj Jeli srića
naklonjena nije bila.
Dite drago, sina svoga jedinoga
u cvitu mladosti je izgubila.
Šezdeset i pet lita
sanjara svoga virno čekala,
ufala je: vratit će se,
ali nije dočekala.
Mnogi oko nje se vrtili.
»Zaboravi«, joj govorili.
»Ne, nikada!« reć je znala –
»rič san svoju prid oltaron svetin dala!«
TRIŠANJ MOGA STRICA BENJAMINA
Gledan trišanj procvitani,
cili je u bilon cvitu.
Na te mislin, striče Benjamine,
tamo u dalekon svitu.
Ledinu tvrdu si iskrča,
trišanj posadija,
u daleki svit otiša,
cviton bilin odivenog
nikad nisi vidija.
Malolitan ti si bija
kad si u gori ovce pasa,
ime si svoje na vrh gore
u sivu stinu uklesa.
U stari kraj si se,
posli puno lita, vratija.
Trišanj se stari osušija,
drivo staro, usahlo, palo,
osim suhe staburine
ništa drugo ni ostalo.
Na vrh gore si se uspeja,
na stini ime svoje zagleda,
dršćećon rukon slova si dotaka,
seja si na stinu i ka’ dite zaplaka.
8. januarja smo v Literarni hiši Maribor gostili Stipa Cvitana (on sam ni prišel, namesto njega je pesmi bral Mirko Orlić), barda, ki je delal kot kapitan dolge plovbe in zdaj živi v Portorožu. Objavljene pesmi so prispevek k poznavanju kulture manjšin v Sloveniji.
NA RASKRŠĆU
Na raskršću puta bilog
znamenje je drago
od sunca i kiše oblidilo.
Na križu pribito visi
Isusovo sveto tilo.
Kapjica krvi ka’ cvit crveni
s kapjicon se vode miša,
niz blido tilo teče, kapuca
iz probodenog svetog srca.
Putniče dragi prid Raspetin
kapu skini, nakloni se, pa
onda svojin puten dalje idi.
Kad ti se duša utrudi il’ ti
korak opeša i zastane
na Raspelo se nasloni
da vaik u vičnon miru živiš.
Kad ti s čela znoj poteče
i približi se noć il’ večer
dok je sunce zlato na zalazu,
kraj Raspela stani i sjeti se
da smo svi samo u prolazu.
VRATITE SE
Vratite ase iz svita daleka
prijateju, sestro, brate!
Dalmacija cila i maslina u ledini
ča je dida posadija čeka na te.
»Odi naprid«, reče mati. »Mokra si i promrzla,
noseća si, trbuh ti do zubi, bit će da si gladna, jadna!
Stani kraj ognja, osuši se. Ogrij noge, skuvat ću ti
pijat angriža na uju. Odma će ti biti bolje!«
»Daj mi ruku, majko, dobra ženo, da ti gatam!«
reče zadovoljno mlada ciganka.
»Ne triba, ne triba, dite moje! Kasna je ura!
Ajde sada u miru do famije svoje!«
Ciganka ustane, materi ruku pojubi.
»Dobra noć«, reče i u sumraku se izgubi.
VIRNA JELA
Vridna ka čela bila je Jela.
S diteton nejakin sama ostala,
nevoje svake je pristala.
Udala se rosno mlada
za sanjara vitrenoga.
Svit daleki on je sanja.
U njemu se izgubija,
njih zaboravija.
Brižnioj Jeli srića
naklonjena nije bila.
Dite drago, sina svoga jedinoga
u cvitu mladosti je izgubila.
Šezdeset i pet lita
sanjara svoga virno čekala,
ufala je: vratit će se,
ali nije dočekala.
Mnogi oko nje se vrtili.
»Zaboravi«, joj govorili.
»Ne, nikada!« reć je znala –
»rič san svoju prid oltaron svetin dala!«
TRIŠANJ MOGA STRICA BENJAMINA
Gledan trišanj procvitani,
cili je u bilon cvitu.
Na te mislin, striče Benjamine,
tamo u dalekon svitu.
Ledinu tvrdu si iskrča,
trišanj posadija,
u daleki svit otiša,
cviton bilin odivenog
nikad nisi vidija.
Malolitan ti si bija
kad si u gori ovce pasa,
ime si svoje na vrh gore
u sivu stinu uklesa.
U stari kraj si se,
posli puno lita, vratija.
Trišanj se stari osušija,
drivo staro, usahlo, palo,
osim suhe staburine
ništa drugo ni ostalo.
Na vrh gore si se uspeja,
na stini ime svoje zagleda,
dršćećon rukon slova si dotaka,
seja si na stinu i ka’ dite zaplaka.
8. januarja smo v Literarni hiši Maribor gostili Stipa Cvitana (on sam ni prišel, namesto njega je pesmi bral Mirko Orlić), barda, ki je delal kot kapitan dolge plovbe in zdaj živi v Portorožu. Objavljene pesmi so prispevek k poznavanju kulture manjšin v Sloveniji.
