Kao što kaže paradogma,
bilo je trinaest apostola.
Rufusa su se odrekli
iz religioznih razloga.
Baš kao što ima i trinaest
pravih znakova zodijaka.
Vuka su se odrekli
iz praznovernih razloga.
Dođe mu na isto.
Mi, sledbenici Rufusovi,
ne verujemo u apostole.
Oni, beskrajno praznoverni,
ne veruju u vuka.
Mi sa njima ne putujemo,
a oni nas ne prepoznaju.
Oni žive od rođenja do smrti,
mi trajemo od početka vremena.
Njih ima na milijarde,
nas tačno trista devedeset.
Od postanka, do nestanka,
biće kako je i ustrojeno.
Oni će vladati svetom,
mi ćemo vladati nama.
I svet će postojati samo dotle,
dok bude postojala ta ravnoteža.
S jedne strane oni, bezimeni,
sa druge strane mi,
sledbenici Rufusovi,
rođeni u znaku vuka.
SAZREVANJE
Ne plači mala ptico,
na mom prozoru
vetrom ostavljena.
Ni za jatom, ni za jugom,
ni za letom ne plači.
Jato ne možeš dostići,
jug domašiti,
let ostvariti.
Nisi ti ptica tog jata,
ne zove tebe jug,
niti te let održava.
Ne vredi plakati
nad vremenom,
neće ni ono
zaplakati za tobom.
Nisi ništa dalje od neba,
nego da let pretvoriš u bol.
Razlika u poimanju
je razlika u bitisanju.
Samo što svaka nijansa
ne može da promeni
ni trajanje ni tok.
Ne tuguj za prošlim danima,
i ne žali sebe u budućim.
Volšebnim putem ćeš otići,
napraviti trag u postojanju.
Zvaće te neka druga jata,
mamiti iste one daljine.
Ali lepotu slobodnog leta,
nikada nećeš spoznati.
Zato, ne plači više,
ptico moja malena.
Ne plači.
Jer led, vatra, uzdah i kamen,
ne mogu zajedno.
Savršenom svemiru
nedostaje tek jedno pero,
suza, lepet, ili pev
ZNAM
Ne. Nisam te sreo
Osim u dubini svoje duše
Jednom
I nisu tvoje oči
To što pamtim
Jesu oči
Ali ne pamtim
Sve čega se sećam
To je neverica
Kao da sam sebe sreo
U bespuću
Na kamenu
A nema kamena
Bespuća ima
Sećam se samo sebe
I još se sećam
Nekakve svetlosti
Ili je to bila borba Titana
U toj dubini
U tom mom svetu
Koji sam izmislio
Da bih te sreo.
ZATOČENIK I PTICA
Zatočen u vremenu,
tražio sam temu
koja će polusan
da pretvori u maštanje.
Da dozove privid postojanja.
Na dohvat ruke je bila kiša,
tu u blizini je bila zima,
a ja sam ipak uzeo pticu,
da rastoči sate
i minute mojih okova.
Tako nerazumno meko
šetao je zrak sunca
po belim perima.
Poigravao se sa lepetom,
ovlaš mu ljubio vrhove krila.
I ništa nije na paperju
tek izniklom
oslikao, ni ostavio.
Ni osvit, ni nadanje,
ni šaputanje.
Toplota ptice,
ili njen umilni glas,
bili su mi nedostupni.
Bezglasnu melodiju
sam iz sebe istakao,
a onda je vesniku zore
ili moru pripisivao.
I stalno iznova slušao.
Zastajao.
Oklevao.
Pobedio vek ili dva.
Preostalo još nebrojeno.
Malo, ili mnogo.
Odatle nikud.
Iz trajanja.
Zakovanog u godinama.
Mene ne pušta.
A ne postoji zamena.
Niti tipologija ljudi.
Postoje samo dve stvari.
Voleti.
I živeti slobodno.
Sve ostalo, samo je alibi.
A ptica...
... Pticu nikada nisam video...
BAŠTA KAO NAŠA
Razvihorio se oblak nad dolinom.
Pa prosuo neke neobične suze,
tople i pitke.
U neko odavno buduće podne, popodne, veče.
Ili negde u januaru, oko pola pet.
Ne sećam se.
Mestimično je cvetala zova,
a ponegde je isticao mrak.
Ponegde zrak.
Uglavnom je isticao pesak iz sata.
Susret cvrčka sa jutrom.
Mrava sa zemljom.
Leptira sa jednim danom života.
Gladiola pogledala naviše.
Videla šta je htela.
Pa odustala.
A perunika nije.
Osmica od sveže trave.
Misli od ko zna čega.
Merene spektrometrom.
Labilni mit o patuljcima.
Bez potrebe nabrojanim.
Detaljno opisanim u bajkama.
U jednom uglu trnje.
Ispunjava svoju svrhu,
kad ukapira koju.
Inače baš i ne obećava.
Kao da su cvetali soneti
i katreni u svakom budžaku.
Pa samo ubereš u prolazu.
I onda imaš.
A pružio se nadaleko
i naširoko taj vrt.
Skoro do neverovanja.
Bašta baš kao naša.
NEMUŠTI JEZIK
Onemeh od samoće,
svevremeno sam.
Ponekad kliktaj duše
pesmama svojim puštam.
Katkada urlik tišine
konačno utrne, na tren.
Kao nagoveštaj.
Kao nada.
Kao tračak svetlosti u tmini.
Kada tren prođe,
gluvo i nemo bitisanje
otupi mi ponovo čula, razori misli.
Oduzme dah.
Nestane pravo na doživljaj, reč.
Zvuk.
Glas.
Zvuk reči zaboravih,
značenje ne saznah,
smisao zaturih.
Uvek i doveka.
Ponovo zavlada muk.
Jeza od bezvučja.
Vapaj ništavila.
Onemeh tako,
od samoće,
bezvremeno i svevremeno sam.
Samo ponekad,
sve ređe,
kliktaj umorne duše
pesmama svojim puštam.
OTVORI SVE PROLAZE
Mene, ne moraš propustiti.
Ali za sve one
koji hrle ka večnosti,
za nebrojeno mnogo duša,
što bez ikakve primisli
za mnom stupaju,
oslobodi sve prolaze,
otvori Vrata naroda,
raščisti sve tesnace,
izravnaj zemaljske puteve,
a ja ću izravnati račune.
Njima se valja pokloniti,
jer za njih nema putokaza,
i ne trebaju im.
Neumitno i večno dolaze,
neće ih ništa zadržati,
niti će ih odvratiti.
Naprotiv, sve je bilo
i sve će biti njihovo.
Oni su MI, kakvi smo bili
i kakvi ćemo tek biti,
ima ih koliko i mene,
koliko i nas.
Zato, raskrili sve zastore,
osvetli im vidike,
neka samo dolaze,
prolaze i ostaju,
tamo i ovde,
u mestu i vremenu.
Nezaustavljeni.
Pred njima nek’ nema
prepreka i zabrana,
lutanja i zabluda.
Ništa im nemoj tražiti,
ja ću i za sebe,
i za sve njih platiti.
A mene, mene ne moraš propustiti.
ZAŠTO NE VOLIM REČ »OPROŠTAJ«
Ne volim, prvo, reč »oproštaj«,
zato što miriše na greh,
podseća na neke druge reči,
na loše ponašanje,
na opor ukus krivice
i preterano prikrivanje suza.
I još ne volim reč »oproštaj«,
zbog šuštavog »š« u sredini
i bledo molećivog »j« na kraju,
zbog toga što zvuči neiskreno,
zato što se rimuje sa onim »promašaj«
i zato što ne verujem u slučajnosti.
Nikako ne volim reč "oproštaj"
i gledam da je ne susrećem
na putevima kojima pristižem i odlazim,
ona dolazi posle pola ničega,
jedna reč sasvim nepotrebna,
naoko smislena, a gruba,
u skoro savršenom svemiru.
KAŽEM TI
Napisaću ti pesmu,
osećam.
Nekakvu smušenu,
nerazgovetnu,
i sasvim iskrenu pesmu.
Još ne znam
da li baš sonet,
ili možda elegiju,
(sonatu sigurno neću,
ne umem)
ali pesme će svakako biti.
U pesmi će svirati veče,
šaputati noć,
čuće se i brzi otkucaji,
šum talasa,
i zvuci nedostajanja.
Mislim da će najviše
mirisati na more,
na maglu u ravnici,
i prizivati slatkasto gorku
aromu mladosti.
Slikaće stare i nove slike,
dodavati svetle
i tamne tonove
na već postojeće boje
u valeru tople svetlosti.
Svakako, večeras,
ili neke druge večeri,
jer tebi je svejedno,
(a sigurno je i njoj)
napisaću ti tu pesmu,
kažem ti.
OSETLJIVOST NA SVETLOST I ZVUKE
Povremeno napišem pesmu
koja liči na neku bajku
ili na davno prosanjano snoviđenje.
I onda me ta pesma
na nešto podseća
na neke drage ljude ili mesta
na neko sasvim drugo vreme
prošlo ili buduće
svejedno.
Potom danima pokušavam
da se prisetim
ljudi
mesta
vremena.
Setim se samo onoga
što je već u nekim pesmama
u nekim pričama
mojim ili tuđim
odavno zapisano.
Zato pesničkim darom
i pesničkim imenom
ne volim da se kitim
niti neveliku slavu poete
da uporno iznova prizivam.
Ja samo pišem pesme.
ROĐENI U ZNAKU VUKA
Kao što kaže paradogma,
bilo je trinaest apostola.
Rufusa su se odrekli
iz religioznih razloga.
Baš kao što ima i trinaest
pravih znakova zodijaka.
Vuka su se odrekli
iz praznovernih razloga.
Dođe mu na isto.
Mi, sledbenici Rufusovi,
ne verujemo u apostole.
Oni, beskrajno praznoverni,
ne veruju u vuka.
Mi sa njima ne putujemo,
a oni nas ne prepoznaju.
Oni žive od rođenja do smrti,
mi trajemo od početka vremena.
Njih ima na milijarde,
nas tačno trista devedeset.
Od postanka, do nestanka,
biće kako je i ustrojeno.
Oni će vladati svetom,
mi ćemo vladati nama.
I svet će postojati samo dotle,
dok bude postojala ta ravnoteža.
S jedne strane oni, bezimeni,
sa druge strane mi,
sledbenici Rufusovi,
rođeni u znaku vuka.
SAZREVANJE
Ne plači mala ptico,
na mom prozoru
vetrom ostavljena.
Ni za jatom, ni za jugom,
ni za letom ne plači.
Jato ne možeš dostići,
jug domašiti,
let ostvariti.
Nisi ti ptica tog jata,
ne zove tebe jug,
niti te let održava.
Ne vredi plakati
nad vremenom,
neće ni ono
zaplakati za tobom.
Nisi ništa dalje od neba,
nego da let pretvoriš u bol.
Razlika u poimanju
je razlika u bitisanju.
Samo što svaka nijansa
ne može da promeni
ni trajanje ni tok.
Ne tuguj za prošlim danima,
i ne žali sebe u budućim.
Volšebnim putem ćeš otići,
napraviti trag u postojanju.
Zvaće te neka druga jata,
mamiti iste one daljine.
Ali lepotu slobodnog leta,
nikada nećeš spoznati.
Zato, ne plači više,
ptico moja malena.
Ne plači.
Jer led, vatra, uzdah i kamen,
ne mogu zajedno.
Savršenom svemiru
nedostaje tek jedno pero,
suza, lepet, ili pev
ZNAM
Ne. Nisam te sreo
Osim u dubini svoje duše
Jednom
I nisu tvoje oči
To što pamtim
Jesu oči
Ali ne pamtim
Sve čega se sećam
To je neverica
Kao da sam sebe sreo
U bespuću
Na kamenu
A nema kamena
Bespuća ima
Sećam se samo sebe
I još se sećam
Nekakve svetlosti
Ili je to bila borba Titana
U toj dubini
U tom mom svetu
Koji sam izmislio
Da bih te sreo.
ZATOČENIK I PTICA
Zatočen u vremenu,
tražio sam temu
koja će polusan
da pretvori u maštanje.
Da dozove privid postojanja.
Na dohvat ruke je bila kiša,
tu u blizini je bila zima,
a ja sam ipak uzeo pticu,
da rastoči sate
i minute mojih okova.
Tako nerazumno meko
šetao je zrak sunca
po belim perima.
Poigravao se sa lepetom,
ovlaš mu ljubio vrhove krila.
I ništa nije na paperju
tek izniklom
oslikao, ni ostavio.
Ni osvit, ni nadanje,
ni šaputanje.
Toplota ptice,
ili njen umilni glas,
bili su mi nedostupni.
Bezglasnu melodiju
sam iz sebe istakao,
a onda je vesniku zore
ili moru pripisivao.
I stalno iznova slušao.
Zastajao.
Oklevao.
Pobedio vek ili dva.
Preostalo još nebrojeno.
Malo, ili mnogo.
Odatle nikud.
Iz trajanja.
Zakovanog u godinama.
Mene ne pušta.
A ne postoji zamena.
Niti tipologija ljudi.
Postoje samo dve stvari.
Voleti.
I živeti slobodno.
Sve ostalo, samo je alibi.
A ptica...
... Pticu nikada nisam video...
BAŠTA KAO NAŠA
Razvihorio se oblak nad dolinom.
Pa prosuo neke neobične suze,
tople i pitke.
U neko odavno buduće podne, popodne, veče.
Ili negde u januaru, oko pola pet.
Ne sećam se.
Mestimično je cvetala zova,
a ponegde je isticao mrak.
Ponegde zrak.
Uglavnom je isticao pesak iz sata.
Susret cvrčka sa jutrom.
Mrava sa zemljom.
Leptira sa jednim danom života.
Gladiola pogledala naviše.
Videla šta je htela.
Pa odustala.
A perunika nije.
Osmica od sveže trave.
Misli od ko zna čega.
Merene spektrometrom.
Labilni mit o patuljcima.
Bez potrebe nabrojanim.
Detaljno opisanim u bajkama.
U jednom uglu trnje.
Ispunjava svoju svrhu,
kad ukapira koju.
Inače baš i ne obećava.
Kao da su cvetali soneti
i katreni u svakom budžaku.
Pa samo ubereš u prolazu.
I onda imaš.
A pružio se nadaleko
i naširoko taj vrt.
Skoro do neverovanja.
Bašta baš kao naša.
NEMUŠTI JEZIK
Onemeh od samoće,
svevremeno sam.
Ponekad kliktaj duše
pesmama svojim puštam.
Katkada urlik tišine
konačno utrne, na tren.
Kao nagoveštaj.
Kao nada.
Kao tračak svetlosti u tmini.
Kada tren prođe,
gluvo i nemo bitisanje
otupi mi ponovo čula, razori misli.
Oduzme dah.
Nestane pravo na doživljaj, reč.
Zvuk.
Glas.
Zvuk reči zaboravih,
značenje ne saznah,
smisao zaturih.
Uvek i doveka.
Ponovo zavlada muk.
Jeza od bezvučja.
Vapaj ništavila.
Onemeh tako,
od samoće,
bezvremeno i svevremeno sam.
Samo ponekad,
sve ređe,
kliktaj umorne duše
pesmama svojim puštam.
OTVORI SVE PROLAZE
Mene, ne moraš propustiti.
Ali za sve one
koji hrle ka večnosti,
za nebrojeno mnogo duša,
što bez ikakve primisli
za mnom stupaju,
oslobodi sve prolaze,
otvori Vrata naroda,
raščisti sve tesnace,
izravnaj zemaljske puteve,
a ja ću izravnati račune.
Njima se valja pokloniti,
jer za njih nema putokaza,
i ne trebaju im.
Neumitno i večno dolaze,
neće ih ništa zadržati,
niti će ih odvratiti.
Naprotiv, sve je bilo
i sve će biti njihovo.
Oni su MI, kakvi smo bili
i kakvi ćemo tek biti,
ima ih koliko i mene,
koliko i nas.
Zato, raskrili sve zastore,
osvetli im vidike,
neka samo dolaze,
prolaze i ostaju,
tamo i ovde,
u mestu i vremenu.
Nezaustavljeni.
Pred njima nek’ nema
prepreka i zabrana,
lutanja i zabluda.
Ništa im nemoj tražiti,
ja ću i za sebe,
i za sve njih platiti.
A mene, mene ne moraš propustiti.
ZAŠTO NE VOLIM REČ »OPROŠTAJ«
Ne volim, prvo, reč »oproštaj«,
zato što miriše na greh,
podseća na neke druge reči,
na loše ponašanje,
na opor ukus krivice
i preterano prikrivanje suza.
I još ne volim reč »oproštaj«,
zbog šuštavog »š« u sredini
i bledo molećivog »j« na kraju,
zbog toga što zvuči neiskreno,
zato što se rimuje sa onim »promašaj«
i zato što ne verujem u slučajnosti.
Nikako ne volim reč "oproštaj"
i gledam da je ne susrećem
na putevima kojima pristižem i odlazim,
ona dolazi posle pola ničega,
jedna reč sasvim nepotrebna,
naoko smislena, a gruba,
u skoro savršenom svemiru.
KAŽEM TI
Napisaću ti pesmu,
osećam.
Nekakvu smušenu,
nerazgovetnu,
i sasvim iskrenu pesmu.
Još ne znam
da li baš sonet,
ili možda elegiju,
(sonatu sigurno neću,
ne umem)
ali pesme će svakako biti.
U pesmi će svirati veče,
šaputati noć,
čuće se i brzi otkucaji,
šum talasa,
i zvuci nedostajanja.
Mislim da će najviše
mirisati na more,
na maglu u ravnici,
i prizivati slatkasto gorku
aromu mladosti.
Slikaće stare i nove slike,
dodavati svetle
i tamne tonove
na već postojeće boje
u valeru tople svetlosti.
Svakako, večeras,
ili neke druge večeri,
jer tebi je svejedno,
(a sigurno je i njoj)
napisaću ti tu pesmu,
kažem ti.
OSETLJIVOST NA SVETLOST I ZVUKE
Povremeno napišem pesmu
koja liči na neku bajku
ili na davno prosanjano snoviđenje.
I onda me ta pesma
na nešto podseća
na neke drage ljude ili mesta
na neko sasvim drugo vreme
prošlo ili buduće
svejedno.
Potom danima pokušavam
da se prisetim
ljudi
mesta
vremena.
Setim se samo onoga
što je već u nekim pesmama
u nekim pričama
mojim ili tuđim
odavno zapisano.
Zato pesničkim darom
i pesničkim imenom
ne volim da se kitim
niti neveliku slavu poete
da uporno iznova prizivam.
