Можда ће од мојих ишчезнућа
Јесен написати музику
За своје свитање
...................................
* * *
Зар није привилегија нестајати под сунцем
Сва трулеж поприми златну боју
и све личи на празник
који ће се вековима славити
Нека ми опрости лишће:
Завидим му на смрти
Завдим дрвећу што без себе
И даље стоји
Као да својом
осиромашеном лепотом
Жели да каже:
Да би умирао мораш бити жив
Колико је цркве на једној грани
Колико религије у крошњи
Коју суши време умотано
у студени ветар
Боли ме мисао:
Слобода је лишити себе
сваког сећања
Реци ми
као Отац Сину
шта је старије питање смисла
или патња
Реци ми да је бескрај
љубав у којој се рађамо,
камен на коме пише:
Не плачите, ја и даље умирем
* * *
Крећем се само док сумњам
али да бих стајао треба ми Вера,
треба ми дашак ветра одробљен
из таме
који хрли ка светлости
као пород
Зар човек није Ништа, оковано у хтењу
простор кога ограничава
Страх од бескраја,
О, како је мучно
Непрекидно творити се
ал’ љубав воли само рађања:
Тренутке када смисао
бележи човека
ко што сунце бележи дан
ко што тишине памте
све облике сломљене душе
и сузама сликају крв:
ако живот је вечност
патњи краја нема
* * *
Колико бисмо само живота пронашли
када бисмо ухватили све тишине,
колико рађали ко роса
били најпре украсна кап на трави
а потом дашак у ветру
који разноси мирисе,
И за патњу је потребна љубав,
Љубав која чека на крају
који увек почиње
баш као сунце
Не желим ништа:
чак ни мисао о томе да обожење
у једном тренутку престаје
и да небо бива тло
Не желим ништа:
Тек једну сузу да позлати сав мрак пред очима:
Биће прогледа тек када заплаче!
Реци ми, зар јесен није самоубиство
природе
и да ли сваком настајању претходи
велика смрт:
Смрт која се мора преживети
као страх после ког долази слобода:
повратак који је испред тебе.
Реци ми, има ли већег апсурда
него бити:
сенка своје светлости
ПОЕМА О РАЂАЊУ
Моја крв је алегорија кривице
Ток заробљеног ума
што жуди за очајањем
ко Реквијем за мрењем
Овде бих могао ставити
тачку
Овде бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
нека ми речи опросте
недостој: Поезија је королар
пренатрпане ћутње
и ништа више —
Ох, како стварност олако мења
облик
кад је у канџама ироније,
подругљивог смеха
што ме штити од тескобе
оболеле јаве
Ипак, писање је причест
пред овом белином
морам спрати сву
прљавштину бића
Морам рећи:
Ја не пишем да бих био
песник
Ја пишем да бих преживео
ово рађање:
Човек без очајања
је ко љубав без патње
недовољан и празан
Очај чини живот
врелом из ког капе
одсјаји лучја
да саткају Јаство
и да кажу:
Очај недри коначност
очај је мост душе и ума
Очај је стапање Духа и Воље
и зато Боли
Очај је чистилиште на земљи
религијски слом бића
на себе који се твориш
и на себе који гинеш
у Богу
ког не видиш
само га слутиш у самоћама
док твој пепео светли од муке
јер тугује за твојом смрћу
Да, чуо си ме: Пепео тугује за твојом
смрћу
и сада сам ти рекао
шта је Љубав
И опет сам дошао до места
где бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
Али ја сам будан и чујем
како речи кричу
осећам просторе метаморфозе
и ћутња ме клупча ко мраз
просјачку шаку
Поново ме тишти мисао:
Може ли очај обезболити моје рођење
* * *
Можда ће од мојих ишчезнућа
Јесен написати музику
За своје свитање
...................................
* * *
Зар није привилегија нестајати под сунцем
Сва трулеж поприми златну боју
и све личи на празник
који ће се вековима славити
Нека ми опрости лишће:
Завидим му на смрти
Завдим дрвећу што без себе
И даље стоји
Као да својом
осиромашеном лепотом
Жели да каже:
Да би умирао мораш бити жив
Колико је цркве на једној грани
Колико религије у крошњи
Коју суши време умотано
у студени ветар
Боли ме мисао:
Слобода је лишити себе
сваког сећања
Реци ми
као Отац Сину
шта је старије питање смисла
или патња
Реци ми да је бескрај
љубав у којој се рађамо,
камен на коме пише:
Не плачите, ја и даље умирем
* * *
Крећем се само док сумњам
али да бих стајао треба ми Вера,
треба ми дашак ветра одробљен
из таме
који хрли ка светлости
као пород
Зар човек није Ништа, оковано у хтењу
простор кога ограничава
Страх од бескраја,
О, како је мучно
Непрекидно творити се
ал’ љубав воли само рађања:
Тренутке када смисао
бележи човека
ко што сунце бележи дан
ко што тишине памте
све облике сломљене душе
и сузама сликају крв:
ако живот је вечност
патњи краја нема
* * *
Колико бисмо само живота пронашли
када бисмо ухватили све тишине,
колико рађали ко роса
били најпре украсна кап на трави
а потом дашак у ветру
који разноси мирисе,
И за патњу је потребна љубав,
Љубав која чека на крају
који увек почиње
баш као сунце
Не желим ништа:
чак ни мисао о томе да обожење
у једном тренутку престаје
и да небо бива тло
Не желим ништа:
Тек једну сузу да позлати сав мрак пред очима:
Биће прогледа тек када заплаче!
Реци ми, зар јесен није самоубиство
природе
и да ли сваком настајању претходи
велика смрт:
Смрт која се мора преживети
као страх после ког долази слобода:
повратак који је испред тебе.
Реци ми, има ли већег апсурда
него бити:
сенка своје светлости
ПОЕМА О РАЂАЊУ
Моја крв је алегорија кривице
Ток заробљеног ума
што жуди за очајањем
ко Реквијем за мрењем
Овде бих могао ставити
тачку
Овде бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
нека ми речи опросте
недостој: Поезија је королар
пренатрпане ћутње
и ништа више —
Ох, како стварност олако мења
облик
кад је у канџама ироније,
подругљивог смеха
што ме штити од тескобе
оболеле јаве
Ипак, писање је причест
пред овом белином
морам спрати сву
прљавштину бића
Морам рећи:
Ја не пишем да бих био
песник
Ја пишем да бих преживео
ово рађање:
Човек без очајања
је ко љубав без патње
недовољан и празан
Очај чини живот
врелом из ког капе
одсјаји лучја
да саткају Јаство
и да кажу:
Очај недри коначност
очај је мост душе и ума
Очај је стапање Духа и Воље
и зато Боли
Очај је чистилиште на земљи
религијски слом бића
на себе који се твориш
и на себе који гинеш
у Богу
ког не видиш
само га слутиш у самоћама
док твој пепео светли од муке
јер тугује за твојом смрћу
Да, чуо си ме: Пепео тугује за твојом
смрћу
и сада сам ти рекао
шта је Љубав
И опет сам дошао до места
где бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
Али ја сам будан и чујем
како речи кричу
осећам просторе метаморфозе
и ћутња ме клупча ко мраз
просјачку шаку
Поново ме тишти мисао:
