Dok pukovi oružje odlažu u soške oslobođenih
Magične istine na glave prikucavaju vagu...
Ni zvižduk, šapat, vika i larma... Nemaju mi snagu.
Sutra mi nikad, a prošlost zaboravljena od rođenih.
Dok mislim i stojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Parobrod se ukotvio u niziji, nefarban vekovima
Oskorušenih dizgina, konjušar tek malo klima...
Na žici Teslinoj, što se preko polja njiše,
Milioni crnih ptica, čame... Oronuli kliše.
Dok u njih zurim i brojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Sve je u trenu prošlo, bestraga ode čun
Na drugu obalu jada gde dozlogrdiše izbeglice.
Nekad ne mislih, sad znam, ima i druge ravnice...
Druge su i ulice i potpetice, kao kljun.
Dok se prebiram da li još postojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Peščare zali krvlju, da nikne nova vera
Netragom, kao što ne sluša vragolasti sin.
Taj trk Irodov preko polja, ponovi kao čin,
I stisni, neka te nevolja još tera...
Dok se grčim i bolim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
KA UNAPREĐENJU NAŠEM
Ne bežim iz stvarnosti.
Realnost mi je dom.
Osmišljavam sutra - čekam pripremljen.
Pragmatično sam sa srećom u dijalogu.
Mene ne žulja neizvesnost - najpoželjniji si cilj.
Nije mi glava u oblacima - stojim na pločniku mog grada.
Odustajem od krutih zahteva - posvećen sam samo želji.
Smislenim hodom, koračam da ti motivacijom dam dah.
Brinem samo uvek da mi ključevi ne upadnu kroz rešetku u gradsku kanalizaciju,
pa ih stežem i kada su mi u džepu.
Tako samo jednako brinem kad god si daleko.
Tako samo jednako brinem kad god sam daleko,
i pitam se,
tad,
i sad,
da li me jednako voliš.
NEPOSTOJNO I POVREMENO
Pazim dok imam šta da izgubim.
Posle mi je svejedno.
Tabanam po scenariju života, napisanom u detinjstvu.
Život je, i onako, bespotrebno vreme,
izgubljeno na druge.
I ti trenuci bezizvorni
pojima nemaju:
Odakle mi, na svim najskupljim košuljama,
mrlje od vina.
Zašto u pogledu umetnost,
ne može da opstane.
Otkud tu Karavađove kurve i bednici,
javanđelje i mitologija, u paru.
Kako, sreću, neprestano, moramo pružati,
da bi nam se vratila.
Objasni mi tu klicu smisla.
Dok još malo, nepostojno i povremeno,
tek marim za svrhu.
PRAŠINE
Ostaju prašine od ljubavi,
Uvek.
Jer prašine će večno da se dižu.
Ne može zanavek da nestane.
One nas stižu.
Ljubav pokuša da ode,
Kao.
Zbriše, mantijom u daljine,
Raspara srce, izreže,
Ostavi prašine.
Imaš pravo da ne voliš,
Da napuštaš,
Da se duriš...
Imaš slobodu da biraš,
Da se ne javljaš,
Nekom drugome juriš.
Kako god hteo da klisneš,
Da nađeš izlaz, bradati,
Prašine će te zapljuskivati,
Po tebi će padati.
GRADOM, UZ SNEG
Pahulje su padale po tebi,
grad je bio tih kao nikad do sad
da li je u pitanju neki praznik
ili to nije moj grad...
Gradovi su moji u kojima ti šetaš
u grotlu, nirvani ili ovaj u tišini.
Ništa i ne treba više...
Ti, i mi u nigdini.
Zdrava je zemlja tamo
gde raste loza vinova.
Srećni su ljudi samo
gde ima ćerki i sinova.
Volim te uvek, gde god
Upisan u mene taj je kod.
Po ovom snegu
mogli bi se šetati satima,
da te vodim na paštetu sa jabukom,
konjakom i pistaćima.
Da te vodim na karusele
gde idu srećni dečaci
i devojčice vesele.
Da te sanjam otvorenih očiju, na javi.
Da ti pevam pijan, kao kada se nešto slavi.
Da otkinem struk neba ti na dar.
Da ti odsviram omiljenu stvar.
Da te volim kao deca svoju igračku.
Moju zavejanu snežnu mačku.
I znaš, boli me, baš,
koji je grad, mesec i čas
Ja sam zaljubljen stalno u nas.
U KUBU
Nemam potrebu
Da ti dokazujem ljubav,
Hodajući pažljivo,
U korak,
Telom linije.
Pa onda, mnogo je,
I,
Kosmosom udovoljavati.
Veneru obasjavati.
Prostranstva proširivati.
Dostojnost proveravati.
Recept je...
Razbiti dosadu o
Fizičku strukturu dana,
Vratiti volumen snu,
I,
Živeti u kubu.
Svud.
Uz tebe.
PROSTRANA PIJACA
U nama prostrana pijaca,
na njoj požuda
u radosti pazari.
Tiskanje godi,
dukati zveče,
biramo zrele,
kilograme i litre.
Lepe nam se za đonove,
sokovi kaldrme orošene...
I s kraja na kraj,
od tezge do odluke,
bez reči o siromaštvu,
ne uzimamo kusur.
Market taj,
tako nam mnogo nudi
i vredi,
vidiš,
kao nekakav hram.
U nama prostrana pijaca,
tvoj i moj,
početak i kraj.
JEDNA OD DRUGE
Najbolje je da upoznam,
međusobno,
sve svoje žene,
pa da se uzajamno druže
i tračaraju me.
Da u onim lepim baštama kafića
na Obilićevom vencu,
zajedno,
piju kafu,
analiziraju
moju natalnu kartu
i progovaraju
o njihovim uticajima,
na mene.
Da se naslađuju mnome,
ne budu više ljubomorne,
jedna na drugu,
i da konačno,
jedna od druge,
iskreno,
saznaju istinu,
da ništa nisam imao
ni sa jednom od njih.
NE BIH NIKADA POKUŠAO DA TE POLJUBIM
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako bi uživala i želela to.
Ta usta, te nervoze koje titraju na njima
i zlovolja koja ne zna gde će, đavolja su inspiracija.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako je želja veća za tim od navijanja za Zvezdu.
Taj krik, taj uzdah, taj fol
i karmin mondenski, nepipnut, mame do kraja.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako je to prirodno nakon svega.
Uspešni saradnici, čvrsti, stabilni, situirani,
porodični, neporočni, dosledni i čestiti.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
jer nakon toga ne bi bilo iskrenosti, više.
Za sekundama uživanja,
Patile bi decenije života.
TADA SMO ZA KOMEDIJU
Ti kao mudra žena,
moje komplimente primaš kao
pristanak izbledele metafore
na ples sa idejom.
Dozvoljavaš pesmi da te ponese,
a znaš,
dobro znaš,
da anonimne alatke
mojih reči,
oštricu nemaju,
i da je u prolaznosti – uznesenje.
Da reči bolje zvuče kada se kažu,
nego kada se zapišu.
Da smrt dolazi nepozvana,
uvek dobrodošla.
Proces nikada ne može da stvori mišljenje.
Mudrost nije u trenutnoj odluci.
Za to je potreban neki postupak, neka greška.
Nemoj biti ta koja će je inicirati.
Iskrenost je retka vrlina.
Dosada najuzvišeniji ljudski osećaj.
Smešni smo mi, ljudi,
jedino tada,
kada želimo da budemo ono što nismo,
kada se pretvaramo.
U ljubavnike, samoubice, prosjake...
Tada smo za komediju, ne za groblja.
Kao zrno kukuruza koje odbija da
postane kokica.
Takvi smo.
Bedni.
Kao ljudi.
OD IZLAZA
Plave oči,
na meni.
Crveno svetlo,
u sobi.
Zelena čoja,
na stolu.
Izazovi su u svakoj boji,
zar ne?
Lepota tvoja,
na glavi.
Brilijant blješti,
u kosi.
Mimikrija laže,
na licu.
I ti u meni,
bez potrebe.
Život je pun izlaza.
Jedan od njih je i poezija.
Moj.
IMAM VREMENA JOŠ SAMO DA TE VOLIM
Dok pukovi oružje odlažu u soške oslobođenih
Magične istine na glave prikucavaju vagu...
Ni zvižduk, šapat, vika i larma... Nemaju mi snagu.
Sutra mi nikad, a prošlost zaboravljena od rođenih.
Dok mislim i stojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Parobrod se ukotvio u niziji, nefarban vekovima
Oskorušenih dizgina, konjušar tek malo klima...
Na žici Teslinoj, što se preko polja njiše,
Milioni crnih ptica, čame... Oronuli kliše.
Dok u njih zurim i brojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Sve je u trenu prošlo, bestraga ode čun
Na drugu obalu jada gde dozlogrdiše izbeglice.
Nekad ne mislih, sad znam, ima i druge ravnice...
Druge su i ulice i potpetice, kao kljun.
Dok se prebiram da li još postojim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
Peščare zali krvlju, da nikne nova vera
Netragom, kao što ne sluša vragolasti sin.
Taj trk Irodov preko polja, ponovi kao čin,
I stisni, neka te nevolja još tera...
Dok se grčim i bolim... Pa, da...
Imam vremena još samo da te volim.
KA UNAPREĐENJU NAŠEM
Ne bežim iz stvarnosti.
Realnost mi je dom.
Osmišljavam sutra - čekam pripremljen.
Pragmatično sam sa srećom u dijalogu.
Mene ne žulja neizvesnost - najpoželjniji si cilj.
Nije mi glava u oblacima - stojim na pločniku mog grada.
Odustajem od krutih zahteva - posvećen sam samo želji.
Smislenim hodom, koračam da ti motivacijom dam dah.
Brinem samo uvek da mi ključevi ne upadnu kroz rešetku u gradsku kanalizaciju,
pa ih stežem i kada su mi u džepu.
Tako samo jednako brinem kad god si daleko.
Tako samo jednako brinem kad god sam daleko,
i pitam se,
tad,
i sad,
da li me jednako voliš.
NEPOSTOJNO I POVREMENO
Pazim dok imam šta da izgubim.
Posle mi je svejedno.
Tabanam po scenariju života, napisanom u detinjstvu.
Život je, i onako, bespotrebno vreme,
izgubljeno na druge.
I ti trenuci bezizvorni
pojima nemaju:
Odakle mi, na svim najskupljim košuljama,
mrlje od vina.
Zašto u pogledu umetnost,
ne može da opstane.
Otkud tu Karavađove kurve i bednici,
javanđelje i mitologija, u paru.
Kako, sreću, neprestano, moramo pružati,
da bi nam se vratila.
Objasni mi tu klicu smisla.
Dok još malo, nepostojno i povremeno,
tek marim za svrhu.
PRAŠINE
Ostaju prašine od ljubavi,
Uvek.
Jer prašine će večno da se dižu.
Ne može zanavek da nestane.
One nas stižu.
Ljubav pokuša da ode,
Kao.
Zbriše, mantijom u daljine,
Raspara srce, izreže,
Ostavi prašine.
Imaš pravo da ne voliš,
Da napuštaš,
Da se duriš...
Imaš slobodu da biraš,
Da se ne javljaš,
Nekom drugome juriš.
Kako god hteo da klisneš,
Da nađeš izlaz, bradati,
Prašine će te zapljuskivati,
Po tebi će padati.
GRADOM, UZ SNEG
Pahulje su padale po tebi,
grad je bio tih kao nikad do sad
da li je u pitanju neki praznik
ili to nije moj grad...
Gradovi su moji u kojima ti šetaš
u grotlu, nirvani ili ovaj u tišini.
Ništa i ne treba više...
Ti, i mi u nigdini.
Zdrava je zemlja tamo
gde raste loza vinova.
Srećni su ljudi samo
gde ima ćerki i sinova.
Volim te uvek, gde god
Upisan u mene taj je kod.
Po ovom snegu
mogli bi se šetati satima,
da te vodim na paštetu sa jabukom,
konjakom i pistaćima.
Da te vodim na karusele
gde idu srećni dečaci
i devojčice vesele.
Da te sanjam otvorenih očiju, na javi.
Da ti pevam pijan, kao kada se nešto slavi.
Da otkinem struk neba ti na dar.
Da ti odsviram omiljenu stvar.
Da te volim kao deca svoju igračku.
Moju zavejanu snežnu mačku.
I znaš, boli me, baš,
koji je grad, mesec i čas
Ja sam zaljubljen stalno u nas.
U KUBU
Nemam potrebu
Da ti dokazujem ljubav,
Hodajući pažljivo,
U korak,
Telom linije.
Pa onda, mnogo je,
I,
Kosmosom udovoljavati.
Veneru obasjavati.
Prostranstva proširivati.
Dostojnost proveravati.
Recept je...
Razbiti dosadu o
Fizičku strukturu dana,
Vratiti volumen snu,
I,
Živeti u kubu.
Svud.
Uz tebe.
PROSTRANA PIJACA
U nama prostrana pijaca,
na njoj požuda
u radosti pazari.
Tiskanje godi,
dukati zveče,
biramo zrele,
kilograme i litre.
Lepe nam se za đonove,
sokovi kaldrme orošene...
I s kraja na kraj,
od tezge do odluke,
bez reči o siromaštvu,
ne uzimamo kusur.
Market taj,
tako nam mnogo nudi
i vredi,
vidiš,
kao nekakav hram.
U nama prostrana pijaca,
tvoj i moj,
početak i kraj.
JEDNA OD DRUGE
Najbolje je da upoznam,
međusobno,
sve svoje žene,
pa da se uzajamno druže
i tračaraju me.
Da u onim lepim baštama kafića
na Obilićevom vencu,
zajedno,
piju kafu,
analiziraju
moju natalnu kartu
i progovaraju
o njihovim uticajima,
na mene.
Da se naslađuju mnome,
ne budu više ljubomorne,
jedna na drugu,
i da konačno,
jedna od druge,
iskreno,
saznaju istinu,
da ništa nisam imao
ni sa jednom od njih.
NE BIH NIKADA POKUŠAO DA TE POLJUBIM
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako bi uživala i želela to.
Ta usta, te nervoze koje titraju na njima
i zlovolja koja ne zna gde će, đavolja su inspiracija.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako je želja veća za tim od navijanja za Zvezdu.
Taj krik, taj uzdah, taj fol
i karmin mondenski, nepipnut, mame do kraja.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
i ako je to prirodno nakon svega.
Uspešni saradnici, čvrsti, stabilni, situirani,
porodični, neporočni, dosledni i čestiti.
Ne bih nikada pokušao da te poljubim
jer nakon toga ne bi bilo iskrenosti, više.
Za sekundama uživanja,
Patile bi decenije života.
TADA SMO ZA KOMEDIJU
Ti kao mudra žena,
moje komplimente primaš kao
pristanak izbledele metafore
na ples sa idejom.
Dozvoljavaš pesmi da te ponese,
a znaš,
dobro znaš,
da anonimne alatke
mojih reči,
oštricu nemaju,
i da je u prolaznosti – uznesenje.
Da reči bolje zvuče kada se kažu,
nego kada se zapišu.
Da smrt dolazi nepozvana,
uvek dobrodošla.
Proces nikada ne može da stvori mišljenje.
Mudrost nije u trenutnoj odluci.
Za to je potreban neki postupak, neka greška.
Nemoj biti ta koja će je inicirati.
Iskrenost je retka vrlina.
Dosada najuzvišeniji ljudski osećaj.
Smešni smo mi, ljudi,
jedino tada,
kada želimo da budemo ono što nismo,
kada se pretvaramo.
U ljubavnike, samoubice, prosjake...
Tada smo za komediju, ne za groblja.
Kao zrno kukuruza koje odbija da
postane kokica.
Takvi smo.
Bedni.
Kao ljudi.
OD IZLAZA
Plave oči,
na meni.
Crveno svetlo,
u sobi.
Zelena čoja,
na stolu.
Izazovi su u svakoj boji,
zar ne?
Lepota tvoja,
na glavi.
Brilijant blješti,
u kosi.
Mimikrija laže,
na licu.
I ti u meni,
bez potrebe.
Život je pun izlaza.
Jedan od njih je i poezija.
Moj.
