Gubim svest o trenu, gdje to bivam? Prebolio sam gnev bizarnih fluida, krećem se - iz ritma biosfera snivam neprilagodno ruho; vulkane novog vida!
Kaplju dušom slutnje za vrelo bdenje, povijen sam glasom vetrovnih divljina; samo je mračna dubina moje pomirenje, o zvezdana tišino iz krika visina!
Gubim svest o trenu na osloncu tuga, sve bisere poklanjam Bogu svemoći nek se potajno u bolujuće ime ruga... Svetkovino stvarnosti više neću doći!!!
Od divnih uspomena ostalo je malo a svaka ko san za opstanak se bori. Ovom obzorju je nestrpljenje palo, o Majko, memento mori, memento mori!
Pesnikujem kao stepski vetar, Bogu ravnodušnom za malo pojma, srži da gori, al jadikuje nutrina - više ne mogu... O Majko, memento mori, memento mori!
Oko mene lepote trave, nebo raznobojno, ekstazira i sunce mladosno u zori... U velikom nemiru smrt je jako opojno o Majko očiju crnih MEMENTO MORI !
Tišina Oca moga vekovna je.
Nelagodne slutnje mraka nemaju sunca svetlosti,
krvi... očiju...lica...,
imaju samo kosti i dio mira
Odrastao kao pristalica vremena pulsiraš brzo.
Ni smisao ne menja ulogu Sunca a prostrana žudnja razgaljuje Ti opstanak!
Počeo si posve divlje lutati i mitingovati. I nebo se namršti na nespokoj.
Iz straha brzo, kao i svaki čovek povinut ćeš se horizontali !
