nebo navlači noć kao svadbeni
somot. skupljam zagubljene
osmehe kao klikere svuda
po stanu. cipele punim zrakom i
mesečinom. u ogledalu me
podržava moja krilata
dvojnica, lepetom najavljuje
ljubavna tišinarenja. i naslov
kao prvu bukvicu vragolastog
scenarija. ove noći moj dah,
zaglavljen kao kukac u zamci
noćne lampe, između tvojih
dlanova drhti kao mali pas pred
velikim zaštitnikom. znam, moraću
sačekati da uskrsnu prašnjavi
leptiri sa dubokim ogrebotinama
od kandži, noktiju, očnjaka. odvojeni
od senke ćutljivog pratioca. sričem
istoriju zločina, statistiku epidemija.
u poslednjem satu klati se moja
limfna melanholija, u rabljenom
koferu neraspakovane ideje o
rastanku. sa prisnim teretom vetra
na leđima, sabiram suve režnjeve
želje na stranputici. napolju
drvo zeleno od plesni i mokar
pas u dirljivoj simbiozi. zavidim.
ja sam tu samo da pokupim
zečji loj i mišje trepavice
DUBOKO PLAVO
poželim,
da neko noćas
ostane budan umesto nas.
da čuje
tužbalicu debla i uzdahe ptica, što noću
kičmene pršljene k’o brojanice premeću,
na balu skeleta gde promaje kosturom huče,
i krvav se pakao horizontom vuče
a ja se skidam.
klizi kineska svila, briga i očaj kimona.
uzimam čaj, parom sam umotana.
leptiri, cvetovi beže niz butinu
lenjo se listam uz bradu, crvenu
i žmurim,
da prasku otmem fosforne glave.
gibam se. uranjam u tvoje dubine plave.
SVAKO U SVOJIM PRSIMA
srešće te neka ptica
ako se domogne
sopstvenog repa
po nebeskom znaku
naše sudbine
zastrašujuće su
iste. znamo
da letimo svako
sa svojom istinom
među zubima
(svako u svojim prsima)
što druge može da plaši
i povređuje. kljunom
provuci zmije
kroz njihovo slepo oko
(da razumemo kako
nastaju religije)
slučaj po ovom pitanju
opravdava istost. mada
neću reći
dvaput: volim te
da bih bio siguran
(da sam voleo)
da izgovaram reči
kojima ne fali tačnost
ili zvučnost možda
KUD BI NOĆAS
kud bi noćaš, niz strane
koje se prave da su tvoje. ali ne
bliskih poput mene. čuješ li
cerekanja reka sa obala
(šapuće Dunav, škrguće Sava)
skliskih zbog trava
i mokrog granja. kuda si pošla,
i što si sakrila
svetlost
čitava dva osmeha, pre ovog
opšteg slavlja
mraka. ne osećaš dašak
vetra od zvezdanog praska
mojih vena. ruku. sa bedra
vrisak. dok padinama
tvog mladog
stasa mesec nalevo kruži, talasa
(brka čoveka sa nečijim psima)
– ljubavnika koji uspavanke tuži
EPOHA GLACIJACIJE
rekoh joj, ovo je godina
za umiranje. hladno
se osmehnula i dunula u sveće.
nije to tako strašno, snežana i osmi
patuljak će da prodiše. uz malo sreće,
samo
ostaje pitanje
da li sedam
uzimaš zdravo za gotovo,
ili ne.
čak ću
i oči zatvoriti da osvane
moja senka s tvojom
svetlošću nasamo. više
se ne svađa, u miru je i dobra
kao božanstvena
slika karavađa
u okviru
ledenog doba pauka i nara
ORKESTAR BALKANIŠE
sve stope moje
zemlje su zategnut bubanj,
limeni doboš koji bi da jekne
opali
pukne kada ga nagazi papak
košute, nožica pauna
ili dodirne
behar sa grana, pali
tek. ne zna o tome ništa gospođa
evropa, ni u snu
ne nagađa kako od mene
(u dane
mesečine i tebe)
i od tebe ti timpani
titravi, violina ili truba,
ili jecavi
glas harmonike
očas pepeo napravi
MEANDRI LJUBAVNIH INTIMA
nebo navlači noć kao svadbeni
somot. skupljam zagubljene
osmehe kao klikere svuda
po stanu. cipele punim zrakom i
mesečinom. u ogledalu me
podržava moja krilata
dvojnica, lepetom najavljuje
ljubavna tišinarenja. i naslov
kao prvu bukvicu vragolastog
scenarija. ove noći moj dah,
zaglavljen kao kukac u zamci
noćne lampe, između tvojih
dlanova drhti kao mali pas pred
velikim zaštitnikom. znam, moraću
sačekati da uskrsnu prašnjavi
leptiri sa dubokim ogrebotinama
od kandži, noktiju, očnjaka. odvojeni
od senke ćutljivog pratioca. sričem
istoriju zločina, statistiku epidemija.
u poslednjem satu klati se moja
limfna melanholija, u rabljenom
koferu neraspakovane ideje o
rastanku. sa prisnim teretom vetra
na leđima, sabiram suve režnjeve
želje na stranputici. napolju
drvo zeleno od plesni i mokar
pas u dirljivoj simbiozi. zavidim.
ja sam tu samo da pokupim
zečji loj i mišje trepavice
DUBOKO PLAVO
poželim,
da neko noćas
ostane budan umesto nas.
da čuje
tužbalicu debla i uzdahe ptica, što noću
kičmene pršljene k’o brojanice premeću,
na balu skeleta gde promaje kosturom huče,
i krvav se pakao horizontom vuče
a ja se skidam.
klizi kineska svila, briga i očaj kimona.
uzimam čaj, parom sam umotana.
leptiri, cvetovi beže niz butinu
lenjo se listam uz bradu, crvenu
i žmurim,
da prasku otmem fosforne glave.
gibam se. uranjam u tvoje dubine plave.
SVAKO U SVOJIM PRSIMA
srešće te neka ptica
ako se domogne
sopstvenog repa
po nebeskom znaku
naše sudbine
zastrašujuće su
iste. znamo
da letimo svako
sa svojom istinom
među zubima
(svako u svojim prsima)
što druge može da plaši
i povređuje. kljunom
provuci zmije
kroz njihovo slepo oko
(da razumemo kako
nastaju religije)
slučaj po ovom pitanju
opravdava istost. mada
neću reći
dvaput: volim te
da bih bio siguran
(da sam voleo)
da izgovaram reči
kojima ne fali tačnost
ili zvučnost možda
KUD BI NOĆAS
kud bi noćaš, niz strane
koje se prave da su tvoje. ali ne
bliskih poput mene. čuješ li
cerekanja reka sa obala
(šapuće Dunav, škrguće Sava)
skliskih zbog trava
i mokrog granja. kuda si pošla,
i što si sakrila
svetlost
čitava dva osmeha, pre ovog
opšteg slavlja
mraka. ne osećaš dašak
vetra od zvezdanog praska
mojih vena. ruku. sa bedra
vrisak. dok padinama
tvog mladog
stasa mesec nalevo kruži, talasa
(brka čoveka sa nečijim psima)
– ljubavnika koji uspavanke tuži
EPOHA GLACIJACIJE
rekoh joj, ovo je godina
za umiranje. hladno
se osmehnula i dunula u sveće.
nije to tako strašno, snežana i osmi
patuljak će da prodiše. uz malo sreće,
samo
ostaje pitanje
da li sedam
uzimaš zdravo za gotovo,
ili ne.
čak ću
i oči zatvoriti da osvane
moja senka s tvojom
svetlošću nasamo. više
se ne svađa, u miru je i dobra
kao božanstvena
slika karavađa
u okviru
ledenog doba pauka i nara
ORKESTAR BALKANIŠE
sve stope moje
zemlje su zategnut bubanj,
limeni doboš koji bi da jekne
opali
pukne kada ga nagazi papak
košute, nožica pauna
ili dodirne
behar sa grana, pali
tek. ne zna o tome ništa gospođa
evropa, ni u snu
ne nagađa kako od mene
(u dane
mesečine i tebe)
i od tebe ti timpani
titravi, violina ili truba,
ili jecavi
glas harmonike
očas pepeo napravi
